tobić tobić idol mladih

Dobrodošli na moj blog...

25.10.2005.

smederevac u tuzli

Kako izbaciti džinovsku glistu iz sebe

Vidim kako Borisu curnu tanak znoj pokraj uveta… Ulazi carinica. Nije baš mis Bosne, al’ joj simpatično stoji uniforma. “Ima li neko šta za prijavit’?” Nema niko, dobro… Ulazi momak u sivo-braon uniformi. Za Republiku Srpsku potrebna je samo lična karta, a ako ulaziš direktno iz Srbije u Federaciju potreban je pasoš. Svašta. Boris je pre desetak minuta sedeo na sedištu ispred, ali dođe kondukter i šanerski mu šapnu da sedne na sedište preko puta, da se ne primete torbe ispod. A u torbama: oružje, droga, eksploziv, cigarete, ljudski organi…

Krenuli smo u Tuzlu, na promociju zbirke “Bun(t)ovna P(r)oza” u kojoj se nađoše i naše priče. Radi se o pričama izabranim na konkursu koji su organizovali UNESCO i sarajevska književna radionica Omnibus (zanimljiv sajt: www.omnibus.ba). Članovi žirija, afirmisani pisci, Nenad Veličković, Alma Lazarevska, Vladimir Pištalo, Sinan Gudžević i Miljenko Jergović, odabrali su trideset od preko petsto priča autora koji pišu na hrvatskom, srpskom ili bosanskom, a rođeni su posle ’69. Sve to kao deo projekta “Prema pluralnom kulturnom identitetu u regionu sa postojećim tenzijama među zajednicama”

“Čija je ovo torba, ovdje dolje?” Boris ćutke kratkim brzim potezima trza glavom i samo gleda pravo, meni se od zorta tako priišlo u WC, dođe mi da izjurim i da obavim pos’o iza montažne barake ove lažne i smešne granice bačene na ko zna čiju njivu. A na baraci poster: “Putnici su dobrodošli u našu zemlju, krijumčari NE!” “Čije je ovo ispod, trebal’ da crtam?!” Niz ovaj moj karfiol od lične karte barica od znojavih ruku. Dramsko-graničarska pauza, pa se ipak javi ona ljiga sa prednjeg sedišta: “Ma tu imam za veš mašinu neke gume, evo vid’te, gume za maašiiinu, ništa više.” I stvarno gume. Za veš mašinu.

A u Bijeljini više lokala nego ljudi. Imam utisak da ovde niko ništa ne proizvodi, kao da se samo nešto muva, švercuje i šibicari… Boris prosu da nema šanse da odstrejterišemo celo veče. Daj da kupimo neku rakijicu, da nam ubije anksioznost. Ko zna šta će u Tuzli da nam rade, kad nas ovde ovako gledaju. Litar šljivovice (one sa belom etiketom i pisanim ćiriličnim: "Domaća rakija") četrnaest maraka, kakve lopuže, ta u Smederevu nije više od dvesta dinara. Nakon sunca koje nas je pržilo ceo put od Beograda, kao u lošem filmu, poče takva mećava…

Kada bi neki bosanski Sizif gurao kamenčugu uz Majevicu iz Bijeljine ka Tuzli, uzbrdo bi bio u Republici Srpskoj, kamen bi mu se skotrljao u BiH Federaciju, pa onda sve iznova. A u putu prizor koji tera na bedak-misli da su književnost, razgovori, susreti, umetnost i svaka upotreba logosa samo čista sizifovština, kad neke budale mogu tek tako da poruše sve kuće na tridesetak kilometara oko puta. Slomljeno, spaljeno, izrešetano probušeno, spljeskano… Samo kosturi kuća, u tek po nekom neko stanuje. Daskama zakrpio najočuvaniji sobičak, mesto prozora najlon… Toliko sam se radovao ovom susretu, a sad mi više nije nidočega. Jedva čekam da se vratim kući. Kad sam pre dva meseca rekao drugarima da idem u Tuzlu, Sojka dreknu: “Mila majko, šalji me na vodu, jer me moj dragi…” Pesma se brzinom kompjuterskog virusa ustoličila u hit. Svaki veseli trenutak u pola tri u nekom smederevskom kafiću začinjen je sa “mi-la maj-ko…”, na planinarenje sa “Čelikom” se uz planine pentralo u ritmu “ti oba – sja – vaš ti – o – ba…”, obično bi zapevao i neznanac ispred, pa kod kuće pesmom zarazio svoju ženu, ona koleginicu… Po toaletima najurbanijih smederevskih klubova viđao sam sve više stihova iz evergreen hita Himza Polovine. Iako ni sa kakvim narodnjacima nemamo nikakve veze, pesma je počela skandalozno da nam se sviđa. Baš bleskasto. Možda je baš takav apsurdističko-ironijski duh najbolji borac protiv kamenčine gluposti majevičkih i svih ostalih Sizifa…

“Izvinite, da li biste mogli da nam stanete ispred hotela, nismo odavde, pa…”

“A, neee, vi treba da se razvozite taksijima, da plaćate gradske autobuse. Da im uzmemo po četiri marke, ili neka bude tri…” Ništa gore od bosanskih konduktera svih boja i nacija!

Srećemo još jednog mladog pisca, skrivenog u onom busu iz Bijeljine, Zoran iz Obrenovca, montažer na RTS-u. Za ručkom se pridružuje i Darko iz Zenice, ekipa se okuplja.

Prijavljujemo se kod koordinatora projekta Jasmine (ili Jasne) Bašić. Otkriva nam tajnu zašto je malo Jasna, a malo Jasmina. Kažem joj da sam na Internetu našao prilično pozitivnu kritiku filma “Neočekivana šetnja”, kome je bila producent. Kaže da se film pojavio isto kad i “Lepa sela…”, ali je za razliku od “Lepih sela” u svetu ostao skoro neprimećen, a “Sela” su, u stvari, obična komercijala, napravljena da se svima dopadnu. Prećutkujem da mi je Dragojević jedan od omiljenih režisera.

Po programu, drugog dana promocije (a ovo je drugi) išlo se na prijem kod predsednika Općine/Opštine. A predsednik Općine kroz Opštine, neki žešći lik. Pisac Jasmin Imamović, socijaldemokrata. Baš nadrealistički zvuči, ali u Tuzli vladaju umetnici. Gotovo da nema na brzaka krišom urađenog grafita. Sve je više zgrada na kojima se sasvim legalno iskazuje zidovska umetnost. Jasmin se nadahnuto i šmekerski zahvaljuje mladim piscima na dolasku u njegov grad. Priča kako Tuzla mnogo ulaže u mlade talente. Između ostalog, Imerov savetnik ima tek sedamnaest, a govori dvanaest jezika. Gde god da zapne, kod kakvog imena ili brojke, savetnik priskače poput živog lap-topa. Nešto kasnije pitam ga koliko je u politici, a koliko u umetnosti važno igrati na rezultat, a koliko za publiku. Zadovoljan sam odgovorom.

Tuzla je nešto veća od Smedereva, po nečemu me podseća na Kragujevac, samo što su ovde umrlice zelene. Osim što je onu jednu kozu muzla (ima i spomenik ispred hotela), poznata je i po soli, zbog čijeg nekritičnog iskopavanja tokom prethodnog perioda ozbiljno preti da postane balkanska Venecija.

Glavna ulica zove se “Ulica prekinute mladosti”. Nekom mamlazu je za vreme rata palo na pamet da ubije gomilu mladih ljudi koji su se u to doba večeri nalazili u najprometnijem delu grada. Na desetak metara od spomen ploče koja podseća na ovaj odvratan događaj nalazi se kafić EKV (sa sve logotipom koji je osmislila Magi), preko puta je kafić Azra licem okrenut ka džamiji, ulicom odjekuje muzika sa poslednjeg albuma grupe Van Gog, koja stiže iz prodavnice diskova. Pošto poznajem gomilu Tuzlanki preko četa, nimalo me ne iznenađuje tuzlanska ljubaznost i tolerancija.

Iz Općine (kroz Opštine) vraćamo se u hotel… Pevušim onu Azrinu (nikako da se setim celcatog refrena): “Tanana, veseli Bosanci, tararira, veseli Bosanci, ajaja jajaja, a jojo jojojo…”

Sa Lamijom iz Zenice pričam o mojim učenicima. Sa dolaskom proleća ne možeš ih zaintrigirati ni dubljenjem na trepavicama. Ona učestvuje u jednom projektu sa predškolcima. Pokušavam da provalim nekonvencijalni džanki-lukin’ imenjaka iz Osijeka, koji me neodoljivo podseća na Tom Yorka, lidera benda Radiohead. Bezuspešno. Jelenu iz Malog Lošinja molim da ne zatvara usta. Toliko mi je nedostajalo to hrvatsko ć i š. I ona deli slično iskustvo. Preslušavam neki hrvatski bend koji mi na prvo slušanje deluje kao mešavina Let 3, Ramba Amadeusa i Beogradskog Sindikata. Jelena kaže da će mi spržit (ovde ih režemo, tamo se prže) kopiju i poslati po Lukoviću. Plasiram teoriju da pisaca iz Hrvatske ovde i nema. Organizator je, znajući za našu jugo-nostalgičnost, modernim tehnikama stvorio lasersku iluziju hrvatskih spisatelja. Teorija je potkrepljena tezom da nakon desetak minuta ćaskanja ova vrsta simulakrum-književnika nestrpljivo odlazi, jednom prilikom sam primetio i da se providi kroz njih, te da elektriziraju… UNESCO je to - ili je to samo paranoja nekog kome je tesan i ceo svet, a kamoli svoja zatvor-državica. Za večerom mi Nenad Veličković kaže da čitam svoju priču na književnoj večeri.

Dodela diploma, eura, poklona, etc. Amer Kamber čita nagrađenu “Amir Kamber, štimer orgulja i klavira”. Tek sad kapiram koliko je to dobra i višeslojna priča. Nervozno on-line čitanje izgleda da polako ubija knjigu…

U poluvremenu, na koktelu mesto standardnog bajatog peciva i kafe, abortus-kole i žestine iz plastičnih čašica, švedski sto i najbolje sorte napitaka za učesnike i posetioce… Ćaskam sa Kanađaninom dr Kolinom Kaiserom, predstavnikom UNESCO-a za BiH. Između ostalog, pita me da li mladi u Srbiji prate suđenje Slobou. “I’m sick of that man! He and people like him stole the best part of our lives. Now, I want to do some other things, and I don’t want to think about him anymore!” Kao da nije bio baš oduševljen odgovorom.

Drugo poluvreme rezervisano je za čitanje proze afirmisanih pisaca, plus mene: Sead Gudžević, Sejo Fetahagić, Dubravka Ugrešić, Alma Lazarevska i Vladimir Pištalo. Čitam i ja, samo na nešto čudnijem jeziku: “Kada dasnjeć idi yoi: A sasež dugovaji islo, nege jonjamm. Pilatu ki, nana moji. Sa gugut Sesan nesra, ali žito ko ko dasa...” Da nisam ovako skroman verovatno bih pomenuo i cepanje od smeha, aplauze i pohvale, te predloge da počnem da se bavim glumom. Svi uz čitanje prilože i kakvu prigodnu govoranciju. Spavao sam noćas samo sat ipo, pa tek ovaj put, kokteli, ko će sat da priča... Vela me pita, ima li uopšte čitav ovaj projekat smisla. Smisao, šta li je to!? Setih se jedne njegove priče u kojoj mu prijateljica priča da u Sudanu postoji glista koja se uvuče u čoveka, raste i po petnaest metara, šeta kroz organizam, te napokon ubije čoveka. Jedina šansa da se izvuče je da se uhvati kada izviri kroz onu rupicu na koju je i ušla, tada se polako i strpljivo namotava na drvce šibice… Ukoliko se jednom prekine, nikada se više ne može izbaciti. Tako je i sa bilo kakvom idejom koja naraste u čoveku. Pooolaaaako, strpljiiivo…

Ko bi sad da spava... Stočić preko puta recepcije, inspirativno društvance, teorija o dvanaest pravednika zbog kojih još uvek postoji svet doživljava razne varijacije, najduži (pardon, najlepši) nokti Bosne, Bojan i ja donosimo karton tuzlanskog (sa motom: "nek vam je u kući sve zdravo i živo...") iz hotelske diskoteke (pa šta ćemo sa ovim silnom konvertibilnim markama koje nam dadoše za put), plus ona "Domaća", što nas odraše u Bijeljini...

Melina Kamerić iz Sarajeva u prvom post-tuzlanskom mejlu, uz naročite pozdrave recepcijskom književnom kružoku, beleži da smo ostali do 6.15, cele noći nervirajući tete na recepciji.

Sutradan razgovori se lagano pretvaraju u e-mail-ove, vizuelni doživljaji u atached files. Jugo-nostalgična kesa mi seče ruku (znam da je to pase, pa šta?): Radenska tri srca, Kiki i Bronhi bombone, pet limenki tuzlanskog Pilsnera, Dnevni avaz i Oslobođenje... (Ijao, zaboravih CD Himze!)

Sizif gura uzbrdo ka Bijeljini, još jedan predstavnik kondukterskog zavereničkog klana, ostavljamo Bosnu da čeka svog prvog oskara...

Ivan Tobić
mart 2002.

15.10.2005.

smederevac u mostaru 2002.

Postapokaliptični Mostar

Opasnost od rušenja!

Postoji grad u kome tokom polusatne šetnje možete da upoznate nekoliko kontinenata, religija i kultura. To je grad u kome se ljudska glupost i ratno ludilo brutalno ukrštaju sa stvaralačkim superherojstvima kreativnog duha i lepotama prirode. Mostar je podeljen na šest opšina, Neretva ga uslovno deli na istočni i zapadni deo. U istočnom delu većinsko je muslimansko, u zapadnom hrvatsko stanovništvo.

Čini se da se ni sami Mostarci ne snalaze najbolje u svome gradu, tako da smo proveli pola noći u traženju određenog dela grada gde su smešteni učesnici UNESCO-vog seminara o kulturno posredovanju na Balkanu. Problematiku bosansko-hercegovačkih dobrih i zlih duhova teško je i mučno pretočiti u reči, tako da će zbunjeni redovi koje čitate verovatno sadržati i mnoge iskrivljene utiske o jednom od mnogih gradova ultra-tragične sudbine, za koje naše melanholično post-devedeset-infinitivno biće najčešće ne želi da zna.

Ratno ludilo krenulo je '92. godine. Najpre su ujedinjene hrvatsko -muslimanske snage udruženo ratovale protiv JNA, da bi ubrzo međusobno zaratile uzajamno se optužujući za izdaju. U jednom trenutku broj mrtvih je bio toliki da ih je nemoguće bilo pokupiti i sahraniti. Linija razgraničenja zaraćenih strana bila je na Neretvi i Bulevaru, gde su se nalazili i najvažniji infrastrukturni, kulturni i obrazovni objekti. Ovaj deo i dalje izgleda sablasno, sa izrešetanim zgradama koje su danima gađane tonima municije. A kakvi tek aveti sećanja hodaju za Mostarcima nakon godina smrti, razaranja, maltretiranja, logora, proterivanja, silovanja, mržnje...

Gradski simbol, Stari most iz 16. veka traljavo se obnavlja. Verski objekti podižu se što više ka "nebeskome biću" (pa ako može i ka vidokrugu onog sa druge strane), ma kako ga nazivali i na koji način mu se vernici molili. Sa zapadnog brda svetli ogromni krst, skoro da pomislite da ste u Sao Paolu, a pojedini građani pomišljaju da će dobiti turističku atrakciju, ako se žirafasti toranj franjevačke katedrale nakrivi od visine i tankosti. "Mi ovde pravimo rakete, a oni krstaše" - komentariše jedan momak sa istočne strane. Vidljivi su razni nivoi poštovanja i shvatanja islama i katoličanstva.

Stari grad je najrazrušeniji. Svaka druga građevina je ruina na kojoj je tabla sa natpisom na engleskom i "ovdašnjem": "Upozorenje! Opasnost od rušenja! Zabranjen prilaz ruševini i parkiranje vozila."

Mostar ima gradonačelnika iz istočnog dela, koji je član SDA, dok je dogradonačelnik iz zapadnog dela, doskorašnji član HDZ. Građani jednog dela Mostara imaju osobne, a drugog lične karte. Vodovod je do skora bio odvojen, smeće se na žalost još deli po nacionalnoj osnovi. Zapadno komunalno preduzeće je u štrajku, tako da se ulicom gomilaju smrdljive kese. Bolnice su razdvojene. Škole uče po potpuno različitim programima, koji sa sobom donose realan strah od budućih netrpeljivosti. Postoje i dve autobuske stanice, odnosno kolodvora. Nadrealno dobri gradski autobusi povezuju grad zahvaljujući japanskoj pomoći. Policija je zajednička, ali jedini istinski gospodar mira su patrole SFOR-a. Vecina ljudi koje sretoh, naravno, ne priznaje nikakvu podelu.

"Mi imamo Velež, to je klub. Oni imaju taj Zrinjski od pre koju godinu, to ništa nije. Jel' ti znaš ko je Tuce? To je najbolji fudbaler svih vremena na svijetu. Velež je, moj jarane, razbijao Zvezdu one godine kad je osvojila kup svijeta. Ali ne ide Veležu nešto u poslednje vrijeme. Želja je najbolji sad." - polutolerantno objašnjava stanje u Premijer ligi, zajedničkoj fudbalskoj ligi BiH, jedan od Rođenih, navijača Veleža. "Jel' imaš ti psa, kera jel' imaš? Ja dresiram pit-bulove za borbu. Hoćeš da ti nabavim drogu, hoćeš kurve da ti nabavim?"

Stanovnici druge strane nisu bili toliko raspoloženi za druženje, a moglo se naslutiti da im je najdraži splitski Hajduk. Ova strana deluje totalno drugačije. Kao da ste prešli iz Azije u Centralnu Europu. Ovaj deo grada nije toliko razrušen, sem po takozvanoj "liniji razdvajanja". Tiho je, modernije i suzdržanije. Svaka druga prodavnica u koju smo svratili ima uramljenu sliku haaškog optuženika Janka Bobetka. "Za DOP spremni!", poigrava se ustaškim pokličima džankoidni autor grafita, koji je našao svoj način bekstva od realnosti. Ima dosta fensi kafića u kojima gomila isfoliranih klinaca sluša domaći dens i namrgođeno šacuje neznance, baš kao i u beogradskim tržnim centrima i unutrašnjo-srpskim dizelaškim kafićima. Takvi se najviše međusobno mrze, a isti su, ma im slučaj zamesio da se rode.

"Ti si ono što mrziš!" piše na jednoj nalepnici u prostorijama NVO "Mladi most". Najprijatniji utisak ostavljaju razni omladinski NVO-i, projekti i kulturna dešavanja. MIFOC je izuzetno uspešan letnji interkulturalni festival, za kakav srpski gradovi veličine Mostara nikada ne bi imali ni snage ni razumevanja. Organizuju ga NVO-i Mostara, Francuske i Španije, a u desetak dana učestvuju dvestotinak volontera iz cele Evrope.

Literarno podzemlje, grupacija Kolaps izdaje sofisticiranu urbanu kulturnu periodiku "Iza - glas nesvijesti" i zbornik postmoderne, postpank i pop književnosti "Vodič za urbane spavače", organizuje nekonvencionalne književne hepeninge... Pavaroti centar je muzička škola, koja ima i klub, galerijski prostor, pa čak i apartmane. Postoje razni kursevi muzičke terapije, u kojima učestvuje dosta dece. Postoje i Postpesimisti Mostara (jedna od omladinskih grupa u gradovima post-jugoslavenskih zemalja - oni koji su prevazišli pesimizam, ali za optimizam još nisu spremni). Grupa Škart-art skuplja otpatke od kojih u iznajmljenoj kući na periferiji stvara umetnička dela. Etno melem-na-ranu grupa "Mostar Sevdah Reunion" uz koju čašicu mostarske loze svideo bi se i najzagriženijim konzumentima kafanskih pevaljkastih zvukova, ali i najtvrđim apologetama underground kulture. Mostarski teatar mladih, čest je gost svetskih pozornica. U poluobnovljenoj zgradi odgledali smo predstavu o majstoru Hajrudinu, graditelju Starog mosta. Radio Studio 88 emituje sasvim pristojan alternativniji zvuk.

Alternativni institut je verovatno najopušteniji klub na Balkanu, gde često gostuju aktuelni bendovi sa ovih prostora, a gde sam i lično (uz markantnog Elvisa iz Zenice, Joska iz Mostara, Lažnog iz Beograda i dvojicu italijanskih humanitaraca) učestvovao u književnoj večeri i celovečernjoj dub-free jazz improvizaciji, gde se dešavalo da pesma započinje psihodeličnom verzijom "Rastao sam pored Dunava...", a završava fank euforijom "Neretvo, Neretvo, kraj tebe mi srce moje ostade..."

Aleksa Šantić, poetski je simbol Mostara. Ove godine ponovo su zaživele Šantićeve večeri poezije. Koliko Mostarci poštuju Šantića pokazuje i činjenica da je čovek koji nam je pokazivao džamiju, nekoliko puta napomenuo da je Aleksa dobio i Nobelovu nagradu, za pisanje o mostovima Mostara.

Jedna devojka nas je plašila da postoje ljudi koji bi nas ubili samo da čuju kako govorimo ekavicu. Suveniri i zidni ukrasi na kojima dominiraju razni bodeži i sečiva i ukrašene čaure ne ohrabruju, no mi nailazimo samo na suprotne primere. Ljubazni konobar se toliko predao radu da ni ne primećuje da već sat vremena slušamo ever green u duploj brzini. Ćevapi predobri, prosto bi ih u džep stavio, da pokažem ovdašnjim trovačima kako se to radi. A najbolji ipak na Baš-čaršiji kod legendarnog željinog fudbalera Asima Ferhatović - Hasea ("nedjelja, kad je otiš'o..."). Šarmirana prodavačica neće da nam naplati sok, sa mesarom pola sata filozofiramo o sudžuku...

Prijateljstvo grade šetkajuća smeškanja.

Ivan Tobić; "Smederevska Sedmica", "MonopoList", "PG City", "Serbian Cafe", novembar 2002.

13.10.2005.

horoskop

horoskop
OVAN
Pogledate li flaši u dno, spazićete kao u kristalnoj kugli vlastitu propast kako vam jaše u susret na neosedlanoj nesreći, sve žuljeći butine koje joj sami namasiraste. Pametuglavu!

BIK
Iz mraka će se čuti hipnotišući glas kako vas vabi: »Pođi sa mnom u harem! Pođi, tamo će te maziti ruke junačina što imaju noseve ko sidro! Pođi! Pođi!...« Razmotrite ponudu poštenu!

BLIZANCI
Da biste to shvatili najbolje bi bilo da saznate nešto više o teomahijskoj krivici predaka u grčkoj mitologiji, e na da razbijate glavu bednim spekulacijama, sujeverjem i mučnom ishranom.

RAK
U kafanskoj tuči dva prevejana matora magarca i tri mlada nadobudna ponija, leteće kopita na sve strane. Ne mešajte se, još uvek ste potrebni vašim najbližima i onim srednje udaljenima.

LAV
Erekcija bradavica, tenzija glatkih i poprečnoprugastih mišića duž čitavog tela, ubrzan puls i povećan pritisak, posledica su maštanja o pokretima za koje vas stidljivozovno izdresiraše.

DEVICA
Danas će od starosti umreti onaj vaš bivši gazda, bitanga koja vas je pokazivala na vašarima sa svećom koja dogoreva na vašoj njušci dok igrate na tucanom staklu sa zvečarkama i fokama.

VAGA
I odjednom poče ona tako da pada, sve niže i niže, do samog centra sveta, čini se. I tamo nabasa baš na vas kako sa onim ludim komšijom igrate mice. Otkud vi tu, da vas čovek priupita?

ŠKORPIJA
Au, kakva sramota! Svi su bili tako dobri prema vama. Sada ste ih sve zaboravili. Šta će reći vaši prijatelji sa ostrva? Kako će reagovati vaše kolege iz akvarijuma i sa splavarenja?!

STRELAC
Upozorenje: Ljubav može ozbiljno ugroziti vaše zdravlje! Upozorenje: Određene vrste namirnica mogu ozbiljno ugroziti vaše zdravlje! Upozorenje: Određena upozorenja okačite mačku o falus!

JARAC
U vašem kraju sve više se smucaju pobesnele zebre lutalice koje najčešće umiljato priđu da se maze, da bi vam na prevaru odgrizli busen trave ostavljajući infekciju na krvavom ugrizu.

VODOLIJA
U suncem okupanom maslinjaku pogled prelepe sluškinje odaće vam priznanje za višedecenijski trud kojim se podjarmiste, a da vas za to niko nije potapšao ni po ramenu, a kamoli po kolenu!

RIBE
U ispredaonici (sobi u vašem domu u kojoj se ispredaju priče) nađite pogodno mesto na podu na koje smestite mladunče slepića. Ovaj postupak neutralisaće žutu magiju kojom vas prsnuše!


<< 07/2006 >>
nedponutosricetpetsub
01
02030405060708
09101112131415
16171819202122
23242526272829
3031


MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
9633

Powered by Blogger.ba