beats by dre cheap

smederevac u mostaru 2002.

Postapokaliptični Mostar [b]Opasnost od rušenja![/b] Postoji grad u kome tokom polusatne šetnje možete da upoznate nekoliko kontinenata, religija i kultura. To je grad u kome se ljudska glupost i ratno ludilo brutalno ukrštaju sa stvaralačkim superherojstvima kreativnog duha i lepotama prirode. Mostar je podeljen na šest opšina, Neretva ga uslovno deli na istočni i zapadni deo. U istočnom delu većinsko je muslimansko, u zapadnom hrvatsko stanovništvo. Čini se da se ni sami Mostarci ne snalaze najbolje u svome gradu, tako da smo proveli pola noći u traženju određenog dela grada gde su smešteni učesnici UNESCO-vog seminara o kulturno posredovanju na Balkanu. Problematiku bosansko-hercegovačkih dobrih i zlih duhova teško je i mučno pretočiti u reči, tako da će zbunjeni redovi koje čitate verovatno sadržati i mnoge iskrivljene utiske o jednom od mnogih gradova ultra-tragične sudbine, za koje naše melanholično post-devedeset-infinitivno biće najčešće ne želi da zna. Ratno ludilo krenulo je '92. godine. Najpre su ujedinjene hrvatsko -muslimanske snage udruženo ratovale protiv JNA, da bi ubrzo međusobno zaratile uzajamno se optužujući za izdaju. U jednom trenutku broj mrtvih je bio toliki da ih je nemoguće bilo pokupiti i sahraniti. Linija razgraničenja zaraćenih strana bila je na Neretvi i Bulevaru, gde su se nalazili i najvažniji infrastrukturni, kulturni i obrazovni objekti. Ovaj deo i dalje izgleda sablasno, sa izrešetanim zgradama koje su danima gađane tonima municije. A kakvi tek aveti sećanja hodaju za Mostarcima nakon godina smrti, razaranja, maltretiranja, logora, proterivanja, silovanja, mržnje... Gradski simbol, Stari most iz 16. veka traljavo se obnavlja. Verski objekti podižu se što više ka "nebeskome biću" (pa ako može i ka vidokrugu onog sa druge strane), ma kako ga nazivali i na koji način mu se vernici molili. Sa zapadnog brda svetli ogromni krst, skoro da pomislite da ste u Sao Paolu, a pojedini građani pomišljaju da će dobiti turističku atrakciju, ako se žirafasti toranj franjevačke katedrale nakrivi od visine i tankosti. "Mi ovde pravimo rakete, a oni krstaše" - komentariše jedan momak sa istočne strane. Vidljivi su razni nivoi poštovanja i shvatanja islama i katoličanstva. Stari grad je najrazrušeniji. Svaka druga građevina je ruina na kojoj je tabla sa natpisom na engleskom i "ovdašnjem": "Upozorenje! Opasnost od rušenja! Zabranjen prilaz ruševini i parkiranje vozila." Mostar ima gradonačelnika iz istočnog dela, koji je član SDA, dok je dogradonačelnik iz zapadnog dela, doskorašnji član HDZ. Građani jednog dela Mostara imaju osobne, a drugog lične karte. Vodovod je do skora bio odvojen, smeće se na žalost još deli po nacionalnoj osnovi. Zapadno komunalno preduzeće je u štrajku, tako da se ulicom gomilaju smrdljive kese. Bolnice su razdvojene. Škole uče po potpuno različitim programima, koji sa sobom donose realan strah od budućih netrpeljivosti. Postoje i dve autobuske stanice, odnosno kolodvora. Nadrealno dobri gradski autobusi povezuju grad zahvaljujući japanskoj pomoći. Policija je zajednička, ali jedini istinski gospodar mira su patrole SFOR-a. Vecina ljudi koje sretoh, naravno, ne priznaje nikakvu podelu. "Mi imamo Velež, to je klub. Oni imaju taj Zrinjski od pre koju godinu, to ništa nije. Jel' ti znaš ko je Tuce? To je najbolji fudbaler svih vremena na svijetu. Velež je, moj jarane, razbijao Zvezdu one godine kad je osvojila kup svijeta. Ali ne ide Veležu nešto u poslednje vrijeme. Želja je najbolji sad." - polutolerantno objašnjava stanje u Premijer ligi, zajedničkoj fudbalskoj ligi BiH, jedan od Rođenih, navijača Veleža. "Jel' imaš ti psa, kera jel' imaš? Ja dresiram pit-bulove za borbu. Hoćeš da ti nabavim drogu, hoćeš kurve da ti nabavim?" Stanovnici druge strane nisu bili toliko raspoloženi za druženje, a moglo se naslutiti da im je najdraži splitski Hajduk. Ova strana deluje totalno drugačije. Kao da ste prešli iz Azije u Centralnu Europu. Ovaj deo grada nije toliko razrušen, sem po takozvanoj "liniji razdvajanja". Tiho je, modernije i suzdržanije. Svaka druga prodavnica u koju smo svratili ima uramljenu sliku haaškog optuženika Janka Bobetka. "Za DOP spremni!", poigrava se ustaškim pokličima džankoidni autor grafita, koji je našao svoj način bekstva od realnosti. Ima dosta fensi kafića u kojima gomila isfoliranih klinaca sluša domaći dens i namrgođeno šacuje neznance, baš kao i u beogradskim tržnim centrima i unutrašnjo-srpskim dizelaškim kafićima. Takvi se najviše međusobno mrze, a isti su, ma im slučaj zamesio da se rode. "Ti si ono što mrziš!" piše na jednoj nalepnici u prostorijama NVO "Mladi most". Najprijatniji utisak ostavljaju razni omladinski NVO-i, projekti i kulturna dešavanja. MIFOC je izuzetno uspešan letnji interkulturalni festival, za kakav srpski gradovi veličine Mostara nikada ne bi imali ni snage ni razumevanja. Organizuju ga NVO-i Mostara, Francuske i Španije, a u desetak dana učestvuju dvestotinak volontera iz cele Evrope. Literarno podzemlje, grupacija Kolaps izdaje sofisticiranu urbanu kulturnu periodiku "Iza - glas nesvijesti" i zbornik postmoderne, postpank i pop književnosti "Vodič za urbane spavače", organizuje nekonvencionalne književne hepeninge... Pavaroti centar je muzička škola, koja ima i klub, galerijski prostor, pa čak i apartmane. Postoje razni kursevi muzičke terapije, u kojima učestvuje dosta dece. Postoje i Postpesimisti Mostara (jedna od omladinskih grupa u gradovima post-jugoslavenskih zemalja - oni koji su prevazišli pesimizam, ali za optimizam još nisu spremni). Grupa Škart-art skuplja otpatke od kojih u iznajmljenoj kući na periferiji stvara umetnička dela. Etno melem-na-ranu grupa "Mostar Sevdah Reunion" uz koju čašicu mostarske loze svideo bi se i najzagriženijim konzumentima kafanskih pevaljkastih zvukova, ali i najtvrđim apologetama underground kulture. Mostarski teatar mladih, čest je gost svetskih pozornica. U poluobnovljenoj zgradi odgledali smo predstavu o majstoru Hajrudinu, graditelju Starog mosta. Radio Studio 88 emituje sasvim pristojan alternativniji zvuk. Alternativni institut je verovatno najopušteniji klub na Balkanu, gde često gostuju aktuelni bendovi sa ovih prostora, a gde sam i lično (uz markantnog Elvisa iz Zenice, Joska iz Mostara, Lažnog iz Beograda i dvojicu italijanskih humanitaraca) učestvovao u književnoj večeri i celovečernjoj dub-free jazz improvizaciji, gde se dešavalo da pesma započinje psihodeličnom verzijom "Rastao sam pored Dunava...", a završava fank euforijom "Neretvo, Neretvo, kraj tebe mi srce moje ostade..." Aleksa Šantić, poetski je simbol Mostara. Ove godine ponovo su zaživele Šantićeve večeri poezije. Koliko Mostarci poštuju Šantića pokazuje i činjenica da je čovek koji nam je pokazivao džamiju, nekoliko puta napomenuo da je Aleksa dobio i Nobelovu nagradu, za pisanje o mostovima Mostara. Jedna devojka nas je plašila da postoje ljudi koji bi nas ubili samo da čuju kako govorimo ekavicu. Suveniri i zidni ukrasi na kojima dominiraju razni bodeži i sečiva i ukrašene čaure ne ohrabruju, no mi nailazimo samo na suprotne primere. Ljubazni konobar se toliko predao radu da ni ne primećuje da već sat vremena slušamo ever green u duploj brzini. Ćevapi predobri, prosto bi ih u džep stavio, da pokažem ovdašnjim trovačima kako se to radi. A najbolji ipak na Baš-čaršiji kod legendarnog željinog fudbalera Asima Ferhatović - Hasea ("nedjelja, kad je otiš'o..."). Šarmirana prodavačica neće da nam naplati sok, sa mesarom pola sata filozofiramo o sudžuku... Prijateljstvo grade šetkajuća smeškanja. Ivan Tobić; "Smederevska Sedmica", "MonopoList", "PG City", "Serbian Cafe", novembar 2002.

tobić tobić idol mladih
http://idolmladih.blogger.ba
15/10/2005 19:27