beats by dre cheap

smederevac u tuzli

Kako izbaciti džinovsku glistu iz sebe Vidim kako Borisu curnu tanak znoj pokraj uveta… Ulazi carinica. Nije baš mis Bosne, al’ joj simpatično stoji uniforma. “Ima li neko šta za prijavit’?” Nema niko, dobro… Ulazi momak u sivo-braon uniformi. Za Republiku Srpsku potrebna je samo lična karta, a ako ulaziš direktno iz Srbije u Federaciju potreban je pasoš. Svašta. Boris je pre desetak minuta sedeo na sedištu ispred, ali dođe kondukter i šanerski mu šapnu da sedne na sedište preko puta, da se ne primete torbe ispod. A u torbama: oružje, droga, eksploziv, cigarete, ljudski organi… Krenuli smo u Tuzlu, na promociju zbirke “Bun(t)ovna P(r)oza” u kojoj se nađoše i naše priče. Radi se o pričama izabranim na konkursu koji su organizovali UNESCO i sarajevska književna radionica Omnibus (zanimljiv sajt: www.omnibus.ba). Članovi žirija, afirmisani pisci, Nenad Veličković, Alma Lazarevska, Vladimir Pištalo, Sinan Gudžević i Miljenko Jergović, odabrali su trideset od preko petsto priča autora koji pišu na hrvatskom, srpskom ili bosanskom, a rođeni su posle ’69. Sve to kao deo projekta “Prema pluralnom kulturnom identitetu u regionu sa postojećim tenzijama među zajednicama” “Čija je ovo torba, ovdje dolje?” Boris ćutke kratkim brzim potezima trza glavom i samo gleda pravo, meni se od zorta tako priišlo u WC, dođe mi da izjurim i da obavim pos’o iza montažne barake ove lažne i smešne granice bačene na ko zna čiju njivu. A na baraci poster: “Putnici su dobrodošli u našu zemlju, krijumčari NE!” “Čije je ovo ispod, trebal’ da crtam?!” Niz ovaj moj karfiol od lične karte barica od znojavih ruku. Dramsko-graničarska pauza, pa se ipak javi ona ljiga sa prednjeg sedišta: “Ma tu imam za veš mašinu neke gume, evo vid’te, gume za maašiiinu, ništa više.” I stvarno gume. Za veš mašinu. A u Bijeljini više lokala nego ljudi. Imam utisak da ovde niko ništa ne proizvodi, kao da se samo nešto muva, švercuje i šibicari… Boris prosu da nema šanse da odstrejterišemo celo veče. Daj da kupimo neku rakijicu, da nam ubije anksioznost. Ko zna šta će u Tuzli da nam rade, kad nas ovde ovako gledaju. Litar šljivovice (one sa belom etiketom i pisanim ćiriličnim: "Domaća rakija") četrnaest maraka, kakve lopuže, ta u Smederevu nije više od dvesta dinara. Nakon sunca koje nas je pržilo ceo put od Beograda, kao u lošem filmu, poče takva mećava… Kada bi neki bosanski Sizif gurao kamenčugu uz Majevicu iz Bijeljine ka Tuzli, uzbrdo bi bio u Republici Srpskoj, kamen bi mu se skotrljao u BiH Federaciju, pa onda sve iznova. A u putu prizor koji tera na bedak-misli da su književnost, razgovori, susreti, umetnost i svaka upotreba logosa samo čista sizifovština, kad neke budale mogu tek tako da poruše sve kuće na tridesetak kilometara oko puta. Slomljeno, spaljeno, izrešetano probušeno, spljeskano… Samo kosturi kuća, u tek po nekom neko stanuje. Daskama zakrpio najočuvaniji sobičak, mesto prozora najlon… Toliko sam se radovao ovom susretu, a sad mi više nije nidočega. Jedva čekam da se vratim kući. Kad sam pre dva meseca rekao drugarima da idem u Tuzlu, Sojka dreknu: “Mila majko, šalji me na vodu, jer me moj dragi…” Pesma se brzinom kompjuterskog virusa ustoličila u hit. Svaki veseli trenutak u pola tri u nekom smederevskom kafiću začinjen je sa “mi-la maj-ko…”, na planinarenje sa “Čelikom” se uz planine pentralo u ritmu “ti oba – sja – vaš ti – o – ba…”, obično bi zapevao i neznanac ispred, pa kod kuće pesmom zarazio svoju ženu, ona koleginicu… Po toaletima najurbanijih smederevskih klubova viđao sam sve više stihova iz evergreen hita Himza Polovine. Iako ni sa kakvim narodnjacima nemamo nikakve veze, pesma je počela skandalozno da nam se sviđa. Baš bleskasto. Možda je baš takav apsurdističko-ironijski duh najbolji borac protiv kamenčine gluposti majevičkih i svih ostalih Sizifa… “Izvinite, da li biste mogli da nam stanete ispred hotela, nismo odavde, pa…” “A, neee, vi treba da se razvozite taksijima, da plaćate gradske autobuse. Da im uzmemo po četiri marke, ili neka bude tri…” Ništa gore od bosanskih konduktera svih boja i nacija! Srećemo još jednog mladog pisca, skrivenog u onom busu iz Bijeljine, Zoran iz Obrenovca, montažer na RTS-u. Za ručkom se pridružuje i Darko iz Zenice, ekipa se okuplja. Prijavljujemo se kod koordinatora projekta Jasmine (ili Jasne) Bašić. Otkriva nam tajnu zašto je malo Jasna, a malo Jasmina. Kažem joj da sam na Internetu našao prilično pozitivnu kritiku filma “Neočekivana šetnja”, kome je bila producent. Kaže da se film pojavio isto kad i “Lepa sela…”, ali je za razliku od “Lepih sela” u svetu ostao skoro neprimećen, a “Sela” su, u stvari, obična komercijala, napravljena da se svima dopadnu. Prećutkujem da mi je Dragojević jedan od omiljenih režisera. Po programu, drugog dana promocije (a ovo je drugi) išlo se na prijem kod predsednika Općine/Opštine. A predsednik Općine kroz Opštine, neki žešći lik. Pisac Jasmin Imamović, socijaldemokrata. Baš nadrealistički zvuči, ali u Tuzli vladaju umetnici. Gotovo da nema na brzaka krišom urađenog grafita. Sve je više zgrada na kojima se sasvim legalno iskazuje zidovska umetnost. Jasmin se nadahnuto i šmekerski zahvaljuje mladim piscima na dolasku u njegov grad. Priča kako Tuzla mnogo ulaže u mlade talente. Između ostalog, Imerov savetnik ima tek sedamnaest, a govori dvanaest jezika. Gde god da zapne, kod kakvog imena ili brojke, savetnik priskače poput živog lap-topa. Nešto kasnije pitam ga koliko je u politici, a koliko u umetnosti važno igrati na rezultat, a koliko za publiku. Zadovoljan sam odgovorom. Tuzla je nešto veća od Smedereva, po nečemu me podseća na Kragujevac, samo što su ovde umrlice zelene. Osim što je onu jednu kozu muzla (ima i spomenik ispred hotela), poznata je i po soli, zbog čijeg nekritičnog iskopavanja tokom prethodnog perioda ozbiljno preti da postane balkanska Venecija. Glavna ulica zove se “Ulica prekinute mladosti”. Nekom mamlazu je za vreme rata palo na pamet da ubije gomilu mladih ljudi koji su se u to doba večeri nalazili u najprometnijem delu grada. Na desetak metara od spomen ploče koja podseća na ovaj odvratan događaj nalazi se kafić EKV (sa sve logotipom koji je osmislila Magi), preko puta je kafić Azra licem okrenut ka džamiji, ulicom odjekuje muzika sa poslednjeg albuma grupe Van Gog, koja stiže iz prodavnice diskova. Pošto poznajem gomilu Tuzlanki preko četa, nimalo me ne iznenađuje tuzlanska ljubaznost i tolerancija. Iz Općine (kroz Opštine) vraćamo se u hotel… Pevušim onu Azrinu (nikako da se setim celcatog refrena): “Tanana, veseli Bosanci, tararira, veseli Bosanci, ajaja jajaja, a jojo jojojo…” Sa Lamijom iz Zenice pričam o mojim učenicima. Sa dolaskom proleća ne možeš ih zaintrigirati ni dubljenjem na trepavicama. Ona učestvuje u jednom projektu sa predškolcima. Pokušavam da provalim nekonvencijalni džanki-lukin’ imenjaka iz Osijeka, koji me neodoljivo podseća na Tom Yorka, lidera benda Radiohead. Bezuspešno. Jelenu iz Malog Lošinja molim da ne zatvara usta. Toliko mi je nedostajalo to hrvatsko ć i š. I ona deli slično iskustvo. Preslušavam neki hrvatski bend koji mi na prvo slušanje deluje kao mešavina Let 3, Ramba Amadeusa i Beogradskog Sindikata. Jelena kaže da će mi spržit (ovde ih režemo, tamo se prže) kopiju i poslati po Lukoviću. Plasiram teoriju da pisaca iz Hrvatske ovde i nema. Organizator je, znajući za našu jugo-nostalgičnost, modernim tehnikama stvorio lasersku iluziju hrvatskih spisatelja. Teorija je potkrepljena tezom da nakon desetak minuta ćaskanja ova vrsta simulakrum-književnika nestrpljivo odlazi, jednom prilikom sam primetio i da se providi kroz njih, te da elektriziraju… UNESCO je to - ili je to samo paranoja nekog kome je tesan i ceo svet, a kamoli svoja zatvor-državica. Za večerom mi Nenad Veličković kaže da čitam svoju priču na književnoj večeri. Dodela diploma, eura, poklona, etc. Amer Kamber čita nagrađenu “Amir Kamber, štimer orgulja i klavira”. Tek sad kapiram koliko je to dobra i višeslojna priča. Nervozno on-line čitanje izgleda da polako ubija knjigu… U poluvremenu, na koktelu mesto standardnog bajatog peciva i kafe, abortus-kole i žestine iz plastičnih čašica, švedski sto i najbolje sorte napitaka za učesnike i posetioce… Ćaskam sa Kanađaninom dr Kolinom Kaiserom, predstavnikom UNESCO-a za BiH. Između ostalog, pita me da li mladi u Srbiji prate suđenje Slobou. “I’m sick of that man! He and people like him stole the best part of our lives. Now, I want to do some other things, and I don’t want to think about him anymore!” Kao da nije bio baš oduševljen odgovorom. Drugo poluvreme rezervisano je za čitanje proze afirmisanih pisaca, plus mene: Sead Gudžević, Sejo Fetahagić, Dubravka Ugrešić, Alma Lazarevska i Vladimir Pištalo. Čitam i ja, samo na nešto čudnijem jeziku: “Kada dasnjeć idi yoi: A sasež dugovaji islo, nege jonjamm. Pilatu ki, nana moji. Sa gugut Sesan nesra, ali žito ko ko dasa...” Da nisam ovako skroman verovatno bih pomenuo i cepanje od smeha, aplauze i pohvale, te predloge da počnem da se bavim glumom. Svi uz čitanje prilože i kakvu prigodnu govoranciju. Spavao sam noćas samo sat ipo, pa tek ovaj put, kokteli, ko će sat da priča... Vela me pita, ima li uopšte čitav ovaj projekat smisla. Smisao, šta li je to!? Setih se jedne njegove priče u kojoj mu prijateljica priča da u Sudanu postoji glista koja se uvuče u čoveka, raste i po petnaest metara, šeta kroz organizam, te napokon ubije čoveka. Jedina šansa da se izvuče je da se uhvati kada izviri kroz onu rupicu na koju je i ušla, tada se polako i strpljivo namotava na drvce šibice… Ukoliko se jednom prekine, nikada se više ne može izbaciti. Tako je i sa bilo kakvom idejom koja naraste u čoveku. Pooolaaaako, strpljiiivo… Ko bi sad da spava... Stočić preko puta recepcije, inspirativno društvance, teorija o dvanaest pravednika zbog kojih još uvek postoji svet doživljava razne varijacije, najduži (pardon, najlepši) nokti Bosne, Bojan i ja donosimo karton tuzlanskog (sa motom: "nek vam je u kući sve zdravo i živo...") iz hotelske diskoteke (pa šta ćemo sa ovim silnom konvertibilnim markama koje nam dadoše za put), plus ona "Domaća", što nas odraše u Bijeljini... Melina Kamerić iz Sarajeva u prvom post-tuzlanskom mejlu, uz naročite pozdrave recepcijskom književnom kružoku, beleži da smo ostali do 6.15, cele noći nervirajući tete na recepciji. Sutradan razgovori se lagano pretvaraju u e-mail-ove, vizuelni doživljaji u atached files. Jugo-nostalgična kesa mi seče ruku (znam da je to pase, pa šta?): Radenska tri srca, Kiki i Bronhi bombone, pet limenki tuzlanskog Pilsnera, Dnevni avaz i Oslobođenje... (Ijao, zaboravih CD Himze!) Sizif gura uzbrdo ka Bijeljini, još jedan predstavnik kondukterskog zavereničkog klana, ostavljamo Bosnu da čeka svog prvog oskara... Ivan Tobić mart 2002.

tobić tobić idol mladih
http://idolmladih.blogger.ba
25/10/2005 13:18